trashlog

..i onda sam iz nekog nepoznatog razloga, nekoliko dana kasnije, odluchila da jedem..
na shta se dobra vila [ona shto saqplja zube] odushevila i odluchila da mi i ona daruje neshto za novu godinu.. al naravno da sam prethodno morala da dam zub u zamenu - i to ni manje ni vishe nego shesticu.. sjajno, zar ne?

..eto, josh jedna pouka - hrana je zla.

4:07
nije bash toliko. lazhem. ali lepo izgleda u brojkama.
uostalom, to je ionako bilo juche.
gladna sam.
poslednjih dana stvari su postale sasvim jednostavne - ili zaspim ili ne. uglavnom ne.
a danju se najcheshcje pretvaram da spavam, jer ne znam shta cju sa vremenom [ili sobom?].
kako bilo, imam taman dovoljno strpljenja da ispricham jednu kratq prichu..

..bila jednom jedna devojchica, koja je cele godine vredno radila, stalno putovala i sanjala o danu kada cje se vratiti qcji i lezhati u krevetu danima.. makar i bolesna. stoga je te godine deda mraz [ili bozhicj bata, kako vam drago] odluchio da bash i samo njoj malo ranije nego svima udeli poklon. darovao joj je neshto sasvim specijalno - mononukleozu! sada je mala devojchica mogla neometano mesecima da se odmara, da leshkari, chita, crta i ne razmishlja o obavezama. takodje, mogla je neometano da cheka novu fiskalnu godinu ne bi li uzhivala u plodovima svog rada, koji nikada ne pristizhu blagovremeno.. prepustila se idili podredjivanja svog zhivota odredjenom, usporenom ritmu, koji je iskljuchivo zavisio od televizijske satnice po kojoj je besprekorno, sa plus/minus par minuta, mogla da upravlja svoje dane. do 11pm radi shta zheli, uchi, chita, crta, telefonira, evenutalno jede strogim rezhimom propisanu hranu, a onda krecju serije. jedna za drugom u nedogled.. i onda mozhe na pochinak. spokojna shto je oposlila sve svoje duzhnosti tog dana. istini za volju, mozhda to deluje bezazleno ali nije lako pratiti stope kriminala u las vegasu i majamiju, nemojte misliti da je to puko ispiranje mozga.. dodushe, ako bi neko realno analizirao te serije, imajucji u vidu broj ubistava po seriji koja se emituje jednom dnevno - chudno kako se populacija amerike do sad nije prepolovila. ima neshto u toj forenzici, uljuljqje u neki chudnovat osecjaj sigurnosti.. sve zhrtve su na broju, dzhelatima nema bega, dokazi ne lazhu. u ovom nadasve lazhljivom svetu, dobro je znati da neshto ne lazhe. a kako su dani prolazili, tako je shvatala da ima sve vishe serija koje su u zoni gledljivosti i kojima mozhe ispuniti vreme - sad je mogla da pokrije i njujork, london, pariz, berlin! chudo jedno kako uopshte vishe i ima ljudi na ovom svetu.. ne znam da li je mala devojchica uopshte svesna koliko je srecjna shto ima sasvim dovoljno vremena da joj dosadi dosada.
pouka priche - budite oprezni shta zhelite.
heh, gle, nema iznenadjenja ni kritichnih obrta priche..
i dalje sam gladna.

..ali ne ona jesenjinova.. zhedna krvi, besno kida zubima svoju vlastitu utrobu u kojoj raste njen sledecji porod.. josh jedna slika chije obrise nalazim podsvesno urezane u pamcjenje. zvala se Ugolina.. da, bash kao iz predvorja pakla..

..i tako ja pochnem svaki post, jedno milion puta.. i onda samo odem da spavam. ne svidja mi se ovaj novi izgled [necjemo o bagovima na strani sa komentarima..] nikako da se.. pojednostavi.. nisam to ja. a ne ide mi da ga dovedem u red. nikako. nastavicju valjda sutra.

..vratila sam se.

opet. ponovo. [konachno? - ne znam.]
i doshla sam do zakljuchka da sam mnogo matora.

nekako, sasvim neprimetno, nastupila je radikalna promena - od kraljice flegme koja pluta u limbu van sveta-vremena-prostora, osetno je prisustvo jednog vrlo nezgodnog, nervoznog i beskrajno bezvoljnog bicja. svakodnevica je prodrla u moju podvojenu stvarnost i nema rechi kojima bih opisala koliko me nervira. bila je to bolna promena.

nerviraju me peshaci. nerviraju me vozachi koji ne spushtaju duga svetla. nerviraju me ljudi koji me etiketiraju. nervira me arogancija i elitizam. nervira me shto nemam vremena i strpljenja da doteram blog da izgleda kao shto je nekad izgledao. nervira me shto ne mogu da se kontrolishem. nerviram sama sebe.

..uh.

- dupli! reche ona, palecji cigaretu dok se komotnije nameshtala za shankom..

[nastavicje se.. jednog dana..]

pochinjem da pishem. simbolichan trenutak.

..putujem za neki dan, samo cju zakorachiti nazad u svoj chergarski zhivot, lagano precji prag i nestati na nekoliko meseci.. mislim da me je pojela ova svakodnevna rutina, kao da sam posivela iznutra.. i sad vecj vishe ne mogu da dochekam da se otisnem u novu potragu za Itakom.. potpuno prestravljena chinjenicom da nema dovoljno ubedljivog razloga da ostanem..

[na sceni mrak, prashnjava antikvarnica, knjige razbacane svuda po prostoru, na sredini mali sto prekriven jarko zelenim stolnjakom za kojim sedi chovek u polumraq.. sa druge strane scene su ulazna vrata, drvena, sa zvoncem iznad, koja se iznenada otvaraju i na scenu stupa devojka u plashtu sa kapuljachom i bojazhljivo prilazi stolu.. ]

- (umiljato, predusretljivo) dobar dan! :]] eto.. khm.. ja sam doshla da prodam svoju.. dushu.
- [chovek uzhurbano dizhe pogled i poslovnim tonom odgovara] khm.. da, dobro, u redu.. sad cju sastaviti ugovor.. hocjete neshto, da popijete, pojedete.. dok chekate?
- ne, ne mogu, hvala.. ne treba..
- [pred sebe stavlja pergament, mastilo i pero i krecje da pishe] e dobro.. da vidimo.. shta trazhite zauzvrat?
- pa.. nishta.
- kako nishta?
- pa lepo. nishta mi nije potrebno.
- pa zashto onda prodajete dushu?!
- dosadila mi je.
- kako vam je dosadila?!
- pa eto.. lepo.. stalno me neshto boli.. nikad nije sve potaman.. a kad sam srecjna prizheljqjem nesrecju, kad sam ochajna.. pa.. bojila sam to crnilo u ciklama, ali, ne mogu vishe.. stvarno ne mogu.. dosadno je.. stalno sqpljam neq snagu, krecjem iznova, iznova padam.. nikad ni napred ni nazad. prividno se krecjem a zapravo se sve vreme vrtim u zacharanim krugovima koji samo deluju razlichito, a zapravo nisu..
- pa dobro.. mogu eto da ponudim srecju! mislim.. ne mozhe dusha za dzabe, to nije po pravilima.
- pa.. dobro ta srecja i sve.. ali.. mislim.. zar nije to malkicko paradoksalno? kao.. ako nemam dushu.. onda mi ni srecja ne treba. ako dam dushu - potaman mi je sve!
- hmm.. pa dobro.. eto.. mogu da vam dam ugled, poshtovanje, ljubav!
- pa isto tako.. ljubav mi ne treba ako ne mogu da uzvratim :]] zar ne? a shto se tiche ugleda i poshtovanja.. to mi nikad nije ni bilo potrebno. mislim.. prodajem dushu zato shto sam nesrecjna u svojoj ljubavi.. gushi me.. nikad nije dovoljna.. ili je odvecj suvishna.. mislim.. ja tako volim, oni mene ne vole.. ili oni vole a ja ne mogu da uzvratim.. a trudim se, zaista se trudim.. u stanju sam chitav svet da pomerim, volja mi je od chelika.. ali.. eto, kazhu da je to prevazidjeno. da je to.. besmisleno.. i tako.. ja pomeram planine, rastapam vreme i prostor a njih mrzi i da me vide, da me chuju.. nekako.. nije mi to bash najjasnije.. tako da bih ja lepo da se ratosiljam toga, pa da mirno nastavim dalje!
- e pa ne mozhe.. mislim.. mora neshto!
- pa dobro, onda dajte neq simbolichnu svotu novca.. i dosta!
- pa.. novac je malo primitivan motiv za prodavanje dushe.. to smo prevazishli odavno, nije isplativo.. vidite, ispostavilo se da smo na mnogo vecjem gubitq ako prihvatimo tako plitke motive..
- aham.. pa kakvu vi to trgovinu zapravo vodite, objasnite mi..?
- pa ljudi obichno prodaju dushe iz najvecje nuzhde, da zadovolje potrebe i opsesije koje ih prevazilaze.. s obzirom da je dusha entitet bez cene, samim tim uzdarje mora biti isto tako zhelja koja ispunjavajucji se nema cenu.. inache nije legalno.
- a vi ste mi pa kao neki legalista?
- pa.. jesam. svi smo. samo shto je pitanje sistema koji reprezentujemo. nije to tako jednostavno prihvatiti odgovornost za uzimanje dushe.. nasuprot vekovnoj tezhnji da se to prikazhe kao jednostavna rabota.. znate, uvek postoji visha instanca.. nadzor.. u ovoj ravni sveta se trguje poshteno.. inache.. nema nazad..
- aham.. pa dobro.. eto.. dajte mi jednu veliq kafu i paklu cigareta i eto!
- ne, ne, vidite.. to nije dovoljno.
- shta sad? necjete?!
- pa od vas - necju!
- aham.. pa dobro.. istina, nekada su me progonili ti faustovski snovi.. ali.. sa godinama su se nekako pripitomili.. ne goni me vishe neutoljiva zhedj za znanjem.. nije neophodna.. iskreno.. vishe me nishta ni ne goni.. dosta mi je svega..
- pa dobro.. ali.. mislim.. vi ste svesni shta sve gubite? sad i kasnije? mislim.. mora neshto. ja jesam voljan da vam izadjem u susret, ali vi uopshte niste.. spremni na saradnju..
- ma necju nishta. mislim zhelim nishta. to je sasvim dovoljno.. oduvek mi je bila odurna pomisao na to da prezhivim, ostavim trag.. znate, nisam taj tip osobe.. ja bih nekako.. jednostavno da nestanem. da nestane sav taj teret, svi ti preplavljujucji osecjaji.. sva ta odgovornost i frka koju moje postojanje dizhe.. da se rasplinem u vazduhu.. bez traga i glasa..
- pa uvek ste mogli da se ubijete, ne vidim problem?
- pa jesam.. ali.. nekako mi je to qkavichki.. dosadno.. pravo da vam kazhem, i nije neki izazov, zar ne?
- hahahahahhaa..vi niste.. hahaha.. normalni. da ja vama kazhem.. hahahaha
- pa ne, shta sad.. godinama ste me proganjali.. dolazili ste u neke sitne nocjne sate, sedeli u mrachnim cjoshkovima i posmatrali.. i eto, konachno, ja doshla.. nije iz neke nuzhde.. jednostavno .. zasitila sam se..
- ne, ne, ne.. ne mozhe to tako.. za vas me bash briga, ali ogromne su posledice po mene.. necje da mozhe..
- i shta ja sad da radim kad necjete moju dushu? uostalom, shta mi bi, niko je necje.. ali razmishljanje mi nikad nije bilo jacha strana..
- ma vidite kako.. nije da je ja necju.. nego.. ne mogu. ne prodaje se dusha tek tako.. ne mozhete da udjete ovde i izmislite pravila.. ona postoje od kad je sveta i veka.. i sad.. ne mozhe, jednostavno ne mozhe.. ma vi ste ustvari shpijun! kontrolor! znam ja vashu sortu.. tu ste da me isqshate.. ali znam ja bolje nego da pricham sa vama!!!!
- (iskreno, uplasheno, rastuzheno) ne, ne, ne, zaista nisam..
- [razdrazhen u potpunosti] jeste jeste.. znam ja~! necjete vi mene ludog praviti!!!!! izlazite.. odlazite!!! ko josh prodaje dushu ni za shta!?!!?!?!?!?!?!? napolje! NAPOLJE KAD KAZHEM!!!!!
[devojka u suzama ustaje i istrchava u sumrak..]

jedna od vechitih mogucjnosti je da pobegnem, uhvatim prvi voz, autobus, zaustavim kola ili jednostavno krenem pjehe ka nekom neodredjenom cilju. da lutam. da iskorachim iz okvira kidajucji sve veze sa onim shto sam mislila da chini mene i da se upustim u avanturu chiji je istinski cilj pronalazhenje sebe. snalazhenje u samocji. inicijalna kapisla koja cje me naterati da razmishljam. medjutim, po tom scenariju sam odavno i u vishe navrata igrala i evo priznajem - ono shto sam pronashla prvi put bilo je tu i drugog i trecjeg i chetvrtog puta.. e sad, nije da se ja nisam radikalno menjala - ali u sushtini sam ostala ista, jedino sam mozhda povecjala dozu jutarnje i vechernje apatije. snebljivo, rasplinuto i rastrzano stvorenje koje bi i sve i nishta.
kad malo bolje razmislim - zashto bi ikog interesovalo ko sam ja? istina da je ovaj blog posvecjen iskljuchivo tome, pa se mozhe svrstati u po meni avanturu vecju od svake izolacije, ali ova ja, koja stojim iza ovih karaktera, nisam ona ja koja se budi sama ili sa nekim a opet sama sa sobom, niti sam ona ja koja egzistira posle tog budjenja.
shvatila sam da se moje perspektive u vishe paralelnih ravni zhivota suzhavaju. i to ludachkom brzinom.
za pochetak, kao i nekolicina prethodecjih generacija, doshla sam do tachke kada zavrshavam faqltet, koji ma koliko fenomenalan bio, uopshte mi se ne zavrshava. ne zbog toga shto sad eto sledi posao, kravata, pas, deca, machke i ostala pozamanterija, vecj upravo zato shto to ne vidim ni u bliskoj a pogotovo ne u dalekoj buducjnosti jer, avaj, josh uvek nisam uspela razviti te specijalne sposobnosti proricanja sudbe.. medjutim, chinjenica stoji - stalni posao u ranim pedesetim, makar i sa 5 stranih doktorata.. hihihihihi.. kako slatko cvilim a sama sam birala, a znala sam, a rekli su mi, a verovala sam da cju biti iznad materijalnog i upisati faks koji volim i posle toga prati podove u javnom wc-u.. hihihihihi.. strashne stvari™ :]]]] ooo zhivote, ironijo!
sledecju ne-perspektivnu stvar na spisq mojih izbora chine obaveze koje se gomilaju i gomilaju i gomilaju zarad vremena koje zhrtvujem na oltaru svih svojih nemogucjih ochekivanja, koja zapravo drugim ljudima i nisu nemogucja, nekako se podrazumevaju, nekako im smetaju, nelogichna su, dosadna, zapadaju u sferu navika.. a meni jednostavno ne polazi za rukom da presechem. da se prekinem u trenutq pre nego napravim namerni haos u zhivotu. pre nego se zaletim i udarim glavom o onaj chuveni “trebalo bi da budesh hard-to-get” zid.
zashto bi trebalo da budem hard to get? zashto je to interesatno? kome je to interesantno? mislim, ovaj zhivot je vishe nego jednostavan, sve ide po prinipu hocjesh, necjesh? - ne morash! [iako imam utisak da ga predstavljam ovde kao mnogo komplikovaniji nego shto je zapravo u nekom realnom dok-ga-prozhivljavam vremenu] ..i tako.. nishta tu meni nije jasno.. :]]]

..u svakom sluchaju.. odoh da popijem jednu, dve, tri u ime samocje! ;]

p.s.
da ne bude zabune - ne izigravam zhrtvu koja je jadna uhvacjena u kovitlac zhivota i ne ume da pobegne, ne cvilim, nisam tuzhna, nisam chak ni tugaljiva.. mnogo lazhem i mnogo samo konstatujem.. doshlo mi neshto tako.. a uopshte to nisam htela recji.. desilo se! ;]

..upravo sam prisustvovala dvochasovnom predavanju o consumption studies, odnosno studijama potroshnje uvijenim u neq fukoovsko-milerovsko (the man himself as consumption study)-platonistichko-disqrzivnu prichu.. odnosno svojevrsnom mentalnom silovanju.. i vrti mi se u glavi.

stoga, danas, javno i nemilosrdno se odrichem pretencioznih rechi, komplikovanih rechenichnih konstrukcija i navodno nauchnih pristupa pretrpanih pucnjima u prazno.. ako je potrebno mogu ja i preko novina..

uchenje nas definitivno chini gorim ljudima.

ovih poslednjih par meseci, tokom istih onih dugih sati koje nisam provela poqshavajucji da napishem neshto, odluchila sam da odigram partiju shaha sa svojom sudbinom.. heh, zar to nije vecj vidjen zaplet? [dodushe sudbina je mnogo cheshcji i ne toliko simpatichan protivnik naspram bergmanove smrti]

dakle.. ne znam da li je vredno pomena to shto ja zapravo nikada nisam bila dobro upoznata sa pravilima shaha? ne znam napamet sva mogucja otvaranja, ne uvidjam posledice svojih poteza, nisam sigurna igram li ofanzivno, defanzivno, svakako ili nikako.. heh, ukratko - potezi koje vuchem su nasumichni, a onda opet, nije li i sve tako? moram priznati da vishe nade polazhem u svoju ludost i srecju nego u prorachunatost.. nikad nisam neshto preterano marila za kalkulacije i pobede.. khm, stvari stoje ovako: odluchila sam da izbegnem shto vecji broj obaveza.. mozhda to nije pravilna definicija.. zapravo odluchila sam da ignorishem obaveze koje moram da zavrshim do nekog roka.. dok neke druge, manje bitne, revnosno ispunjavam.. faktor vremena koje odmiche konstatujem tek toliko da shvatim da nije minut do dvanaest.. i tako chekam, vecj mesecima, chekam trenutak pre nego se kazaljke poklope, na taj ogromni izazov i plimu adrenalina u krvotoq koja cje mi pomutiti razum i dati razloga da pomislim da mogu da izvedem chudo ili da slavno propadnem.

heh, ne bezhim od zhivota josh uvek.. samo chekam da me neshto prodrma iz korena, natera na pomeranje, chekam tu inicijalnu kapislu koja cje gurnuti moj svet u jedan haotichni jurish ka granicama razuma.. ili ukratko - dosadno mi je i chinim sve da blisq buducjnost shto vishe zakompliqjem..

mislim, sve je to manje vishe svakidashnje.. a i valjda su mi se smuchili svi ti knjizhevni likovi koji bezhe iz svojih zhivota, otudjuju se od sebe, istrajavaju u toj otudjenosti i samocji i nalaze se ponovo. kao da svaka knjiga koju sam prochitala u poslednjih par meseci ima identichnu poruq - novi zhivot nalazi se negde drugde. sloboda - destinacija nepoznata. izazov - samocja. blah.. mozhda pretenciozno zvuchi.. ali nemam milosti.. nekako se osecjam prestaro za sve te priche - been there, done that - check! idemo dalje! poslednje isusovo isqshenje - obichan zhivot! ne zavaravam se, vodim prilichno chergarski zhivot, korenje mi nije duboko, nit koja me spaja sa ovim ovde i ovim sada je tanka i prekinucje se po volji sudjaja.. a onda.. i dalje necju imati nameru da trazhim sebe na nekom drugom mestu.. odavno vecj nisam u stanju da radim nishta drugo do da mutiram, variram ili se adaptiram - shodno dragoj nam evolucionoj paradigmi.

a za nekoliko minuta cju se zatecji kako sa prostim brojem godina, deljivim sobom i jedinicom, kopam po tashni u potrazi za kashichicom kojom cju poqpiti chokoladne mrvice sa dna svih svojih besciljnih razgovora, nosecji u sebi zhelju da budem neko ko nisam, sve shto jesam i, na kraju krajeva, samo ja.. odbacivshi svaq i najmanju pomisao da prethodni redovi zavredjuju pazhnju.

:]]] ista pricha iz rodjendana u rodjendan.. :]]] previshe repeticije chak i za moj uqs! :p

..mrzi me, mrzi me, tako me prokleto mrzi da pishem.. a kada bih umela nadomestiti lenjost talentom, u nekim najludjim snovima bi to izgledalo ovako:

..

When the child was a child
It walked with its arms swinging,
wanted the brook to be a river,
the river to be a torrent,
and this puddle to be the sea.

When the child was a child,
it didn’t know that it was a child,
everything was soulful,
and all souls were one.

When the child was a child,
it had no opinion about anything,
had no habits,
it often sat cross-legged,
took off running,
had a cowlick in its hair,
and made no faces when photographed.

When the child was a child,
It was the time for these questions:
Why am I me, and why not you?
Why am I here, and why not there?
When did time begin, and where does space end?
Is life under the sun not just a dream?
Is what I see and hear and smell
not just an illusion of a world before the world?
Given the facts of evil and people.
does evil really exist?
How can it be that I, who I am,
didn’t exist before I came to be,
and that, someday, I, who I am,
will no longer be who I am?

When the child was a child,
It choked on spinach, on peas, on rice pudding,
and on steamed cauliflower,
and eats all of those now, and not just because it has to.

When the child was a child,
it awoke once in a strange bed,
and now does so again and again.
Many people, then, seemed beautiful,
and now only a few do, by sheer luck.

It had visualized a clear image of Paradise,
and now can at most guess,
could not conceive of nothingness,
and shudders today at the thought.

When the child was a child,
It played with enthusiasm,
and, now, has just as much excitement as then,
but only when it concerns its work.

When the child was a child,
It was enough for it to eat an apple, … bread,
And so it is even now.

When the child was a child,
Berries filled its hand as only berries do,
and do even now,
Fresh walnuts made its tongue raw,
and do even now,
it had, on every mountaintop,
the longing for a higher mountain yet,
and in every city,
the longing for an even greater city,
and that is still so,
It reached for cherries in topmost branches of trees
with an elation it still has today,
has a shyness in front of strangers,
and has that even now.
It awaited the first snow,
And waits that way even now.

When the child was a child,
It threw a stick like a lance against a tree,
And it quivers there still today.

..

..ali ja nisam handke.. a i danas ne govorim nemachki..

pochelo je tako shto sam pre neki dan sam uspela da se uspavam, zatim da padnem u nesvest.. a onda me je pojela sramota shto se nisam pojavila na poslu.. pa se, sasvim logichno, poneshena grizhom savesti, nisam pojavila ni na predavanjima koja su bila neshto kasnije.. vecj sam otishla da pijem i zaboravljam…

a onda.. je krenula frka oko puta u madjarsq.. sredim se i odem u onaj posve user-friendly konzulat kad tamo..

razumem ja da oni mene ne vole u tom konzulatu.. ali, bre! nije fer.. kako sam proshli put doshla da na lepe ochi trazhim vizu, tako sam ovaj put ponela kilo papirologije.. ali to ochigledno nije bilo dovoljno..
razgovor je tekao ovako:
-hmm, imate potvrdu da ste redovan student.. ali nemate fotokopiju prve strane indeksa.. hajde chaskom fotokopirajte i to.
[jovana ode, sacheka u redu, vrati se.. *jedna mala napomena, fotokopirnica je samo na kilometar od konzulata]
-hmmm.. a strana na kojoj je poslednji overen semestar?
[jovana ode, sacheka u redu, vrati se..]
-hmm.. a strana sa poslednjim polozhenim ispitom?
[jovana se setila toga, pa je srecjom to blagovremeno oposlila]
-hmm.. a karta?
[tide of anger rising up]
-pa znate.. nisam znala da li da qpujem kartu, ako danas dobijem vizu, uzecju za danas..
-hmm.. pa ne, vidite to je neophodno.. hajde chaskom da odete i qpite pa se vratite, radimo do 12..
-pa dobro, hocju li onda danas dobiti vizu, da uzimam kartu za danas?
-hmm…
[naravno da sam ostala bez odgovora, veoma usluzhni chikica za shalterom se okrenuo.. i ne lezi vrazhe.. odem, qpim kartu, vratim se, sachekam red.. udjem unutra..]
-hmm.. a garantno pismo!??!
[sad vecj krecjem da kljucham]
-pa dobro, zvala sam u ponedeljak, gledala vash sajt juche.. nigde ni pomena od garantnog pisma.. kakav je to nachin?! a pritom imam jedno 7 viza u pasoshu.. nije da mi je ovo prvi put da idem u madjarsku..
-pa dobro.. mozhda i ne mora.. ali.. vizu necjete dobiti pre utorka.
-pa zashto ste me slali da qpujem kartu, kad ste znali da necju danas dobiti vizu!!!!?????
-pa ne radimo danas.
-kako ne radite danas?!
-pa danas je praznik.
-pa zashto mi to niste rekli prvi put?! zashto niste rekli kad sam zvala da pitam? zashto juche niste istakli na sajtu!??!
-pa.. istakli smo jutros pred konzulatom!
[to jutros pred konzulatom je ispred zaledjenih stakala nekog hmm.. nazovi panoa i NISHTA SE NE VIDI!!!!]
-stvarno sam ostala bez teksta.. a bila sam toliko besna da sam se rasplakala..

..i onda sam se poqpila, otishla na posao.. gde mi je dovoljno pozlilo da pre vremena otrchim qcji.. gde sam popila shaq lekova i legla da spavam.. scena sledecja: budim se, mrak je.. razmishljam u sebi “ma nije tako strashno, verovatno je oko 8pm..”, al ne lezi vrazhe, bilo je oko 8am narednog dana :D. familija mi je zbrisala, ostavivshi otvorenu terasu u nadi da cju ja upaliti pecj i zatvoriti vrata.. medjutim, khm.. taj scenario nije bio bash realan. dakle budim se u zamrzivachu, zatvaram prozore, palim grejalicu i tresem se narednih sat vremena. [da li je u redu da ovde pomenem temperaturu i anginu koje me more danima vecj?]..

..ali kao hajde, dodjem ja tako sebi, zakljuchim da bih mogla posetiti shnajderq, spremim se i izadjem iz qcje.. da bih poljubila vrata. zhena chije je radno vreme subotom od 9-19 nije tu!? khm.. dobro, progutam knedlu, vratim se po onom finom kijametu qcji.. i dok sam poqshavala da se ushushkam, srushim sholju punu kafe, koja se razbije, i pikslu punu pikavaca. oh, what a joy!!! :]] narednih pola sata sam se zanimala chishcjenjem nereda koji sam napravila..

..ah, da.. a onda je dan protekao pod srecjnom zvezdom moje nesposobnosti - poqshala sam da instaliram pandu, nije mi ishlo.. jedno 3 sata mi je trebalo da se dozovem sebi i da to uradim kako treba.. a onda je krenula da prshnjava miranda, pa sam je zakrpila.. medjutim.. ona je nastavila da prshnjava pa sam skinula trillian.. koji je, gle chuda, takodje pocheo da prshnjava.. pa sam onda bezuspeshno poqshavala da ga opravim.. pa sam na kraju pobesnela i izashla..

..u “dangubu”, novi hard-rock klub u kraju.. [ime obecjava], gde sam prisustvovala muzichkom odabiru hard-rock hitova od white snake-a, u2-a, alice cooper-a, preko blondie i metallice. jesam li se ja ikada muzichki deklarisala? khm.. ako nisam, mozhda je vreme.. to spada u zhanr “prevazidjeno josh u osnovnoj”.. i tako.. onda sam se vratila qcji, gde je nesanica nastavila da me muchi.. da bih najzad zaspala i probudila se posle 20 sati..

[ovaj post je maltene chista fikcija, ali stvarnost nije daleko od toga]

upravo sam shvatila da mi je ovaj februarski post zapravo prvi post u novoj godini, chiji dolazak uporno odbijam da priznam.
ali, proshlo je. konachno je proshlo. sad mogu da se radujem, pravim sneshka i qpujem koka-kolu bez deda mraza na njoj.. preterujem. deda mraz cje ostati barem do juna, imajucji u vidu rok trajanja proizvoda.
zabavlja me uobrazilja - zhbevac [ono malo mesto koje nije ucrtano na karti, sa chitave dve prodavnice], sedim ispred stare shkole sa starim drugarima i novim klincima i ispijam koka-kolu sa deda mrazom. globalizacija je stvarno chudesna stvar. mada, shodno svojim ubedjenjima i finansijskoj podlozi, verovatnije je da cju piti tenzo kolu [logichno - lokalne je proizvodnje].. za sluchaj da niste upoznati sa proizvodom - to je jedna fenomenalna tekucjina koja posle samo nekoliko dana intenzivnog konzumiranja izaziva osecjaj peska u bubrezima - ain’t that neat, or what??! ;]]

1.nije nabavila pare

2.vratimo se na to kako nije nabavila pare za karte, pa je vecj zamishljala sebe u sutrashnjem danu kako cvili i zapomazhe i plache i rida i stoji ispred skca skrhana shto ne mozhe na koncert

3.sledi pukotina u logici kada se zatiche sa chak tri karte u rukama, za mladjeg brata, najboljeg drugara i sebe, ispunjena zahvalnoshcju prema vishoj sili koja joj dozvoljava takve sulude poduhvate

4.zatim se dotichna gospodjica nashla za shankom uz liker od chokolade, nazdravljajucji nekom boljem svetu i danima koje je prelezhala u krevetu

5.bolovanja shto se tiche, provedenog u krevetu [onom shto je posve neuredan, tek ponekad odeven posteljinom i pretrpan nekim posve besmislenim stvarima kojima tu stvarno nije mesto], bilo je bolje nego placjeni put na havaje!! dobro, mozhda ne bolje, ali as good. nedelju dana chistog odmora, knjiga, chajeva, kafa, nikotina i televizije. uzhivancija!!

6.naravno, nije mogla prevideti eksponencijalno rastucje dugove i bezizlaznost te situacije.. pa ih je uspeshno ignorisala ne radecji nishta.

7.a zatim, opet to pitanje novca, mesecima vecj aktuelno.. mislim da nikada nije bilo vishe dugova, i nikad rechi ogdena nesha nisu zvuchale toliko istinito - “jedine neizlechive muke bogatih su muke koje novac ne mozhe da kroti, a to su bash one muke koje su muchnije kada ste siroti. Svakako, ima u zhivotu mnogo stvari koje se novcem ne mogu kupiti, ali chudna je to stvar - osim ako me pamcjenje vara: jeste li ikad poqshali da to qpite bez para?”

8.a tu su josh i ambicije.. krenula je na vozhnju!!! mislim da je to bio apsurd nad apsurdima. slika - niamh za volanom, instruktor i poligon! kikotala sam se do neba :]]] nije li to katastrofa koja cheka da se dogodi?

9.a onda je instruktor, pod veoma misterioznim okolnostima, samo nestao!! navodno je otishao u sloveniju, ne javlja se na telefon, ne odgovara na poruke, ne znam zashto ali mi se prichinjava da bezhi od mene..

10. a u prethodnim epizodama su bili i neki ispiti.. tu u tim vremenskim maglinama.. rezultati nisu dorasli ochekivanjima, te pricha nije vredna pomena

11.zatim je u tom hronoloshkom haosu negde bila i poseta izvesnom forumu, gde se na temi poredjenja pinka i punka nashla lichno prozvanom, uvredjenom i iznerviranom! neverovantno je to shto je u svom tom besu uspela chak i da odgovori.. a svi znamo koliko ona ne voli da odgovara na forumima, ne? ali necje oni tek tako pljuvati punk!!

12.takmichenje u besednishtvu pravnog faqlteta, se takodje negde mozhe udenuti.. to je ona epizoda kad nasha heroina shvata da ljudi njenih godina drzhe ozbiljne govore i rechima grade svoje sudbine, koje obecjavaju velike mogucjnosti, opet neke promene i neki bolji svet. zaista se nashla bez daha..

13.a onda je danima razmishljala..

“Postavke pink i punk kulture. Odnos.

PINK

- Pink kulturu (nadalje samo “pink”) ne zanima i sama ne vidi svog protivnika; ne stoji u odnosu prema punk-u, ne zavisi od njega;
- Pink je komercijalno orijentisan;
- Nema plemenski karakter: ne postoji zahtev za posebnim nacinom ponasanja, oblacenjem, interesovanjima, da bi neko postao “obelezen” kao pripadnik pink “kulta”;
- Muzika je “podlezece” pink-a, iako to sto se naziva njenom materijom nije samo muzicko;
- Obilato koriscenje ocitih kich detalja sto je u ovom slucaju vidjeno kao bezvredno, ali se i dalje koristi, cime se svodi na shund;
- Telom kroz kulturu: primordijalno, primitivno, simulirana sexualnost (po Bodrijaru: ono sto nema niceg zbilja sexualnog);
- Simulacija u nivou beskonacnog;
- Zivot je izjednacen sa zivotarenjem: smeh, pice, muzika, neposrednost odnosa, sex, sala.

PUNK

- Postoji zavisno od Pinka, uvek u odnosu prema njemu, bez protivnika ne bi imao temelj svog postojanja, bio bi simulacija, sam bi pristigao karakteristike pinka;
- Postoji na nacin plemena/prepoznavanja: “moras nositi to i to, moras govoriti o tome, moras slusati tu vrstu muzike, moras biti agresivan, moras imati svoje idole u fahu svojih interesovanja”;
- Postoji u latentnoj simulaciji, ponekad mistifikovanoj: simulira samog sebe, multiplicira se u nedostatku onoga prema kome bi se odnosio.
- Bezi od postavke sebe kao kulturni mainstream jer bi se time ukinuo kao onaj iz stavke 2: agresivni, idolatricni, muzicki, modni, plemenski, itd. Samim tim se uspostavlja kao punk radi punk-a, ili agresivnost radi agresivnosti.
- Kich (mada zvanicno, javnoscu i u grupi negiran) nasuprot pinkovskom shundu;
- Zivot usiljeno hedonisticki: ne misliti, samo uzivati, sve opet pod idolatrijom.”

..smatrajucji da poznaje profil ljudi koji bi eventualno posetili ovu hrpu pisanija, shta bi oni rekli na to??? [zato i moli za komentar, ako imate neki]

..na kraju, poshto sam surovo ugushila svaku naznaku poriva ka razmishljanju, ovo zlo doba nocji prosto vapi za jedinom preostalom opcijom - fuka i kolachicji!? ;]

(more…)

..i get a little lower..
proklete nove godine. bash iskreno ih ne volim.
kakva agonija.. imam osecjaj da me umor progoni godinama..
..uzhasava me ideja da moram moram moram da slavim… i da moram da budem srecjna.. valjda sam onda u inat depresivna.

grize me savest.. gospodjica ridje trshave kose je uspela danas da potroshi celu platu..ponela se krajnje samozhivo i.. sve dala na knjige. to je sad vecj ozbiljan problem, to vishe nije ljubav.. to je opsesija.. svojevrsna patologija.. da je chitava aleksandrijska biblioteka bila u ponudi verovatno bih dushu dala kao kaparu.. spisak za deda mraza je metrima dugachak svitak inventara knjiga koje NISU na njenim policama.. a takvu zhedj je teshko ugasiti.. i naravno da me sad peche peche grize i izjeda savest.. ali to je jedan krajnje impulsivni zacharani krug. nekontrolisani poriv. shto i dalje nije alibi.

..shvatila sam da krv na snegu podsecja na tishinu.