trashlog

znam samo da me je malko strah
i znam da vuchem taj gorki talog na dnu priche, koji sa vremena na vreme ispliva na povrshinu u vidu ogromnog besa

pristupam slici ljubavi ogrezloj u mashinskom ulju,
zhuljevima, blatu i nekim pustim, chemernim, pejsazhima.

strast na fabrichkoj traci za proizvodnju.

pogledi kroz gust duvanski dim
i alkoholna isparenja
da je ovo mediteran, mozhda bi izbijao i ustajali vonj ribe,
ovako je samo u pitanju loj.

ja sam od onih shto pishu ljubicje,
gde se omladina voli po javnim mestima
i izgovara neke dosadne replike
koje se lepe u pamcjenju vlazhnih uzdaha.
*.i to samo zato shto ne verujem u verodostojnost takvih prizora.*

a opet,
oni se nalaze,
zhene i udaju i radjaju decu
i posle dugog niza godina
i dalje imaju taj blesavi sjaj u ochima,
bezobrazni osmejak u pogledu

i srecjni su.
tek tako.

dok neki drugi likovi odluche da se ubiju na poslednjoj strani romana, na svega par redova od raspleta.
takav razvoj dogadjaja vishe naliqje mojim prichama, koje iz nekog razloga ne znaju za srecjan kraj, vecj se poput grchkih tragedija jalovo opiru neumoljivoj sudbi.

svitanje decembra drugog
nastupa izmucheno nesanicom
ali dovoljno je hladno da mislim otrezhnjeno

osecjam jedva primetan bol
u nekoj neodredjenoj, ali unapred zakazanoj, daljini.

razlazhem se na chinioce, bez razloga
dok se svet bez nekog posebnog redosleda svodi na ishchekivanje

ishod nije nepoznat:
sa primereno vecjom dozom ponizhenja, preokrenucju situaciju u svoju korist.

pesnici ne idu na psihoterapiju.
oni dishu kroz rechi nastale iz unutrashnjih previranja
mentalna higijena ostavlja prazninu, blokira kreativnost.

ali, ja nisam pesnik, pa zato mogu samo da gradim qle od karata i dane od inata.

ovuda sam vecj proshla nebrojeno puta,
dogadjaji ne haju za odvijanje kroz iznenadjenja
od pochetka znam shta cje se desiti na kraju,
pa me opet taj kraj docheka nespremnu

nada je, naravno, kriva za sve.
odbijam da verujem onima koji tvrde da je ona ostala da istrune na dnu one proklete qtije.

..dok ponovo qpim ostatke svog pogleda sa poda, znam da cju nepromenjena zakorachiti u novi dan.. jer se nishta vredno pomena desilo nije.