trashlog

[na sceni mrak, prashnjava antikvarnica, knjige razbacane svuda po prostoru, na sredini mali sto prekriven jarko zelenim stolnjakom za kojim sedi chovek u polumraq.. sa druge strane scene su ulazna vrata, drvena, sa zvoncem iznad, koja se iznenada otvaraju i na scenu stupa devojka u plashtu sa kapuljachom i bojazhljivo prilazi stolu.. ]

- (umiljato, predusretljivo) dobar dan! :]] eto.. khm.. ja sam doshla da prodam svoju.. dushu.
- [chovek uzhurbano dizhe pogled i poslovnim tonom odgovara] khm.. da, dobro, u redu.. sad cju sastaviti ugovor.. hocjete neshto, da popijete, pojedete.. dok chekate?
- ne, ne mogu, hvala.. ne treba..
- [pred sebe stavlja pergament, mastilo i pero i krecje da pishe] e dobro.. da vidimo.. shta trazhite zauzvrat?
- pa.. nishta.
- kako nishta?
- pa lepo. nishta mi nije potrebno.
- pa zashto onda prodajete dushu?!
- dosadila mi je.
- kako vam je dosadila?!
- pa eto.. lepo.. stalno me neshto boli.. nikad nije sve potaman.. a kad sam srecjna prizheljqjem nesrecju, kad sam ochajna.. pa.. bojila sam to crnilo u ciklama, ali, ne mogu vishe.. stvarno ne mogu.. dosadno je.. stalno sqpljam neq snagu, krecjem iznova, iznova padam.. nikad ni napred ni nazad. prividno se krecjem a zapravo se sve vreme vrtim u zacharanim krugovima koji samo deluju razlichito, a zapravo nisu..
- pa dobro.. mogu eto da ponudim srecju! mislim.. ne mozhe dusha za dzabe, to nije po pravilima.
- pa.. dobro ta srecja i sve.. ali.. mislim.. zar nije to malkicko paradoksalno? kao.. ako nemam dushu.. onda mi ni srecja ne treba. ako dam dushu - potaman mi je sve!
- hmm.. pa dobro.. eto.. mogu da vam dam ugled, poshtovanje, ljubav!
- pa isto tako.. ljubav mi ne treba ako ne mogu da uzvratim :]] zar ne? a shto se tiche ugleda i poshtovanja.. to mi nikad nije ni bilo potrebno. mislim.. prodajem dushu zato shto sam nesrecjna u svojoj ljubavi.. gushi me.. nikad nije dovoljna.. ili je odvecj suvishna.. mislim.. ja tako volim, oni mene ne vole.. ili oni vole a ja ne mogu da uzvratim.. a trudim se, zaista se trudim.. u stanju sam chitav svet da pomerim, volja mi je od chelika.. ali.. eto, kazhu da je to prevazidjeno. da je to.. besmisleno.. i tako.. ja pomeram planine, rastapam vreme i prostor a njih mrzi i da me vide, da me chuju.. nekako.. nije mi to bash najjasnije.. tako da bih ja lepo da se ratosiljam toga, pa da mirno nastavim dalje!
- e pa ne mozhe.. mislim.. mora neshto!
- pa dobro, onda dajte neq simbolichnu svotu novca.. i dosta!
- pa.. novac je malo primitivan motiv za prodavanje dushe.. to smo prevazishli odavno, nije isplativo.. vidite, ispostavilo se da smo na mnogo vecjem gubitq ako prihvatimo tako plitke motive..
- aham.. pa kakvu vi to trgovinu zapravo vodite, objasnite mi..?
- pa ljudi obichno prodaju dushe iz najvecje nuzhde, da zadovolje potrebe i opsesije koje ih prevazilaze.. s obzirom da je dusha entitet bez cene, samim tim uzdarje mora biti isto tako zhelja koja ispunjavajucji se nema cenu.. inache nije legalno.
- a vi ste mi pa kao neki legalista?
- pa.. jesam. svi smo. samo shto je pitanje sistema koji reprezentujemo. nije to tako jednostavno prihvatiti odgovornost za uzimanje dushe.. nasuprot vekovnoj tezhnji da se to prikazhe kao jednostavna rabota.. znate, uvek postoji visha instanca.. nadzor.. u ovoj ravni sveta se trguje poshteno.. inache.. nema nazad..
- aham.. pa dobro.. eto.. dajte mi jednu veliq kafu i paklu cigareta i eto!
- ne, ne, vidite.. to nije dovoljno.
- shta sad? necjete?!
- pa od vas - necju!
- aham.. pa dobro.. istina, nekada su me progonili ti faustovski snovi.. ali.. sa godinama su se nekako pripitomili.. ne goni me vishe neutoljiva zhedj za znanjem.. nije neophodna.. iskreno.. vishe me nishta ni ne goni.. dosta mi je svega..
- pa dobro.. ali.. mislim.. vi ste svesni shta sve gubite? sad i kasnije? mislim.. mora neshto. ja jesam voljan da vam izadjem u susret, ali vi uopshte niste.. spremni na saradnju..
- ma necju nishta. mislim zhelim nishta. to je sasvim dovoljno.. oduvek mi je bila odurna pomisao na to da prezhivim, ostavim trag.. znate, nisam taj tip osobe.. ja bih nekako.. jednostavno da nestanem. da nestane sav taj teret, svi ti preplavljujucji osecjaji.. sva ta odgovornost i frka koju moje postojanje dizhe.. da se rasplinem u vazduhu.. bez traga i glasa..
- pa uvek ste mogli da se ubijete, ne vidim problem?
- pa jesam.. ali.. nekako mi je to qkavichki.. dosadno.. pravo da vam kazhem, i nije neki izazov, zar ne?
- hahahahahhaa..vi niste.. hahaha.. normalni. da ja vama kazhem.. hahahaha
- pa ne, shta sad.. godinama ste me proganjali.. dolazili ste u neke sitne nocjne sate, sedeli u mrachnim cjoshkovima i posmatrali.. i eto, konachno, ja doshla.. nije iz neke nuzhde.. jednostavno .. zasitila sam se..
- ne, ne, ne.. ne mozhe to tako.. za vas me bash briga, ali ogromne su posledice po mene.. necje da mozhe..
- i shta ja sad da radim kad necjete moju dushu? uostalom, shta mi bi, niko je necje.. ali razmishljanje mi nikad nije bilo jacha strana..
- ma vidite kako.. nije da je ja necju.. nego.. ne mogu. ne prodaje se dusha tek tako.. ne mozhete da udjete ovde i izmislite pravila.. ona postoje od kad je sveta i veka.. i sad.. ne mozhe, jednostavno ne mozhe.. ma vi ste ustvari shpijun! kontrolor! znam ja vashu sortu.. tu ste da me isqshate.. ali znam ja bolje nego da pricham sa vama!!!!
- (iskreno, uplasheno, rastuzheno) ne, ne, ne, zaista nisam..
- [razdrazhen u potpunosti] jeste jeste.. znam ja~! necjete vi mene ludog praviti!!!!! izlazite.. odlazite!!! ko josh prodaje dushu ni za shta!?!!?!?!?!?!?!? napolje! NAPOLJE KAD KAZHEM!!!!!
[devojka u suzama ustaje i istrchava u sumrak..]