trashlog

jedna od vechitih mogucjnosti je da pobegnem, uhvatim prvi voz, autobus, zaustavim kola ili jednostavno krenem pjehe ka nekom neodredjenom cilju. da lutam. da iskorachim iz okvira kidajucji sve veze sa onim shto sam mislila da chini mene i da se upustim u avanturu chiji je istinski cilj pronalazhenje sebe. snalazhenje u samocji. inicijalna kapisla koja cje me naterati da razmishljam. medjutim, po tom scenariju sam odavno i u vishe navrata igrala i evo priznajem - ono shto sam pronashla prvi put bilo je tu i drugog i trecjeg i chetvrtog puta.. e sad, nije da se ja nisam radikalno menjala - ali u sushtini sam ostala ista, jedino sam mozhda povecjala dozu jutarnje i vechernje apatije. snebljivo, rasplinuto i rastrzano stvorenje koje bi i sve i nishta.
kad malo bolje razmislim - zashto bi ikog interesovalo ko sam ja? istina da je ovaj blog posvecjen iskljuchivo tome, pa se mozhe svrstati u po meni avanturu vecju od svake izolacije, ali ova ja, koja stojim iza ovih karaktera, nisam ona ja koja se budi sama ili sa nekim a opet sama sa sobom, niti sam ona ja koja egzistira posle tog budjenja.
shvatila sam da se moje perspektive u vishe paralelnih ravni zhivota suzhavaju. i to ludachkom brzinom.
za pochetak, kao i nekolicina prethodecjih generacija, doshla sam do tachke kada zavrshavam faqltet, koji ma koliko fenomenalan bio, uopshte mi se ne zavrshava. ne zbog toga shto sad eto sledi posao, kravata, pas, deca, machke i ostala pozamanterija, vecj upravo zato shto to ne vidim ni u bliskoj a pogotovo ne u dalekoj buducjnosti jer, avaj, josh uvek nisam uspela razviti te specijalne sposobnosti proricanja sudbe.. medjutim, chinjenica stoji - stalni posao u ranim pedesetim, makar i sa 5 stranih doktorata.. hihihihihi.. kako slatko cvilim a sama sam birala, a znala sam, a rekli su mi, a verovala sam da cju biti iznad materijalnog i upisati faks koji volim i posle toga prati podove u javnom wc-u.. hihihihihi.. strashne stvari™ :]]]] ooo zhivote, ironijo!
sledecju ne-perspektivnu stvar na spisq mojih izbora chine obaveze koje se gomilaju i gomilaju i gomilaju zarad vremena koje zhrtvujem na oltaru svih svojih nemogucjih ochekivanja, koja zapravo drugim ljudima i nisu nemogucja, nekako se podrazumevaju, nekako im smetaju, nelogichna su, dosadna, zapadaju u sferu navika.. a meni jednostavno ne polazi za rukom da presechem. da se prekinem u trenutq pre nego napravim namerni haos u zhivotu. pre nego se zaletim i udarim glavom o onaj chuveni “trebalo bi da budesh hard-to-get” zid.
zashto bi trebalo da budem hard to get? zashto je to interesatno? kome je to interesantno? mislim, ovaj zhivot je vishe nego jednostavan, sve ide po prinipu hocjesh, necjesh? - ne morash! [iako imam utisak da ga predstavljam ovde kao mnogo komplikovaniji nego shto je zapravo u nekom realnom dok-ga-prozhivljavam vremenu] ..i tako.. nishta tu meni nije jasno.. :]]]

..u svakom sluchaju.. odoh da popijem jednu, dve, tri u ime samocje! ;]

p.s.
da ne bude zabune - ne izigravam zhrtvu koja je jadna uhvacjena u kovitlac zhivota i ne ume da pobegne, ne cvilim, nisam tuzhna, nisam chak ni tugaljiva.. mnogo lazhem i mnogo samo konstatujem.. doshlo mi neshto tako.. a uopshte to nisam htela recji.. desilo se! ;]