trashlog

ovih poslednjih par meseci, tokom istih onih dugih sati koje nisam provela poqshavajucji da napishem neshto, odluchila sam da odigram partiju shaha sa svojom sudbinom.. heh, zar to nije vecj vidjen zaplet? [dodushe sudbina je mnogo cheshcji i ne toliko simpatichan protivnik naspram bergmanove smrti]

dakle.. ne znam da li je vredno pomena to shto ja zapravo nikada nisam bila dobro upoznata sa pravilima shaha? ne znam napamet sva mogucja otvaranja, ne uvidjam posledice svojih poteza, nisam sigurna igram li ofanzivno, defanzivno, svakako ili nikako.. heh, ukratko - potezi koje vuchem su nasumichni, a onda opet, nije li i sve tako? moram priznati da vishe nade polazhem u svoju ludost i srecju nego u prorachunatost.. nikad nisam neshto preterano marila za kalkulacije i pobede.. khm, stvari stoje ovako: odluchila sam da izbegnem shto vecji broj obaveza.. mozhda to nije pravilna definicija.. zapravo odluchila sam da ignorishem obaveze koje moram da zavrshim do nekog roka.. dok neke druge, manje bitne, revnosno ispunjavam.. faktor vremena koje odmiche konstatujem tek toliko da shvatim da nije minut do dvanaest.. i tako chekam, vecj mesecima, chekam trenutak pre nego se kazaljke poklope, na taj ogromni izazov i plimu adrenalina u krvotoq koja cje mi pomutiti razum i dati razloga da pomislim da mogu da izvedem chudo ili da slavno propadnem.

heh, ne bezhim od zhivota josh uvek.. samo chekam da me neshto prodrma iz korena, natera na pomeranje, chekam tu inicijalnu kapislu koja cje gurnuti moj svet u jedan haotichni jurish ka granicama razuma.. ili ukratko - dosadno mi je i chinim sve da blisq buducjnost shto vishe zakompliqjem..

mislim, sve je to manje vishe svakidashnje.. a i valjda su mi se smuchili svi ti knjizhevni likovi koji bezhe iz svojih zhivota, otudjuju se od sebe, istrajavaju u toj otudjenosti i samocji i nalaze se ponovo. kao da svaka knjiga koju sam prochitala u poslednjih par meseci ima identichnu poruq - novi zhivot nalazi se negde drugde. sloboda - destinacija nepoznata. izazov - samocja. blah.. mozhda pretenciozno zvuchi.. ali nemam milosti.. nekako se osecjam prestaro za sve te priche - been there, done that - check! idemo dalje! poslednje isusovo isqshenje - obichan zhivot! ne zavaravam se, vodim prilichno chergarski zhivot, korenje mi nije duboko, nit koja me spaja sa ovim ovde i ovim sada je tanka i prekinucje se po volji sudjaja.. a onda.. i dalje necju imati nameru da trazhim sebe na nekom drugom mestu.. odavno vecj nisam u stanju da radim nishta drugo do da mutiram, variram ili se adaptiram - shodno dragoj nam evolucionoj paradigmi.

a za nekoliko minuta cju se zatecji kako sa prostim brojem godina, deljivim sobom i jedinicom, kopam po tashni u potrazi za kashichicom kojom cju poqpiti chokoladne mrvice sa dna svih svojih besciljnih razgovora, nosecji u sebi zhelju da budem neko ko nisam, sve shto jesam i, na kraju krajeva, samo ja.. odbacivshi svaq i najmanju pomisao da prethodni redovi zavredjuju pazhnju.

:]]] ista pricha iz rodjendana u rodjendan.. :]]] previshe repeticije chak i za moj uqs! :p