trashlog

[na sceni mrak, prashnjava antikvarnica, knjige razbacane svuda po prostoru, na sredini mali sto prekriven jarko zelenim stolnjakom za kojim sedi chovek u polumraq.. sa druge strane scene su ulazna vrata, drvena, sa zvoncem iznad, koja se iznenada otvaraju i na scenu stupa devojka u plashtu sa kapuljachom i bojazhljivo prilazi stolu.. ]

- (umiljato, predusretljivo) dobar dan! :]] eto.. khm.. ja sam doshla da prodam svoju.. dushu.
- [chovek uzhurbano dizhe pogled i poslovnim tonom odgovara] khm.. da, dobro, u redu.. sad cju sastaviti ugovor.. hocjete neshto, da popijete, pojedete.. dok chekate?
- ne, ne mogu, hvala.. ne treba..
- [pred sebe stavlja pergament, mastilo i pero i krecje da pishe] e dobro.. da vidimo.. shta trazhite zauzvrat?
- pa.. nishta.
- kako nishta?
- pa lepo. nishta mi nije potrebno.
- pa zashto onda prodajete dushu?!
- dosadila mi je.
- kako vam je dosadila?!
- pa eto.. lepo.. stalno me neshto boli.. nikad nije sve potaman.. a kad sam srecjna prizheljqjem nesrecju, kad sam ochajna.. pa.. bojila sam to crnilo u ciklama, ali, ne mogu vishe.. stvarno ne mogu.. dosadno je.. stalno sqpljam neq snagu, krecjem iznova, iznova padam.. nikad ni napred ni nazad. prividno se krecjem a zapravo se sve vreme vrtim u zacharanim krugovima koji samo deluju razlichito, a zapravo nisu..
- pa dobro.. mogu eto da ponudim srecju! mislim.. ne mozhe dusha za dzabe, to nije po pravilima.
- pa.. dobro ta srecja i sve.. ali.. mislim.. zar nije to malkicko paradoksalno? kao.. ako nemam dushu.. onda mi ni srecja ne treba. ako dam dushu - potaman mi je sve!
- hmm.. pa dobro.. eto.. mogu da vam dam ugled, poshtovanje, ljubav!
- pa isto tako.. ljubav mi ne treba ako ne mogu da uzvratim :]] zar ne? a shto se tiche ugleda i poshtovanja.. to mi nikad nije ni bilo potrebno. mislim.. prodajem dushu zato shto sam nesrecjna u svojoj ljubavi.. gushi me.. nikad nije dovoljna.. ili je odvecj suvishna.. mislim.. ja tako volim, oni mene ne vole.. ili oni vole a ja ne mogu da uzvratim.. a trudim se, zaista se trudim.. u stanju sam chitav svet da pomerim, volja mi je od chelika.. ali.. eto, kazhu da je to prevazidjeno. da je to.. besmisleno.. i tako.. ja pomeram planine, rastapam vreme i prostor a njih mrzi i da me vide, da me chuju.. nekako.. nije mi to bash najjasnije.. tako da bih ja lepo da se ratosiljam toga, pa da mirno nastavim dalje!
- e pa ne mozhe.. mislim.. mora neshto!
- pa dobro, onda dajte neq simbolichnu svotu novca.. i dosta!
- pa.. novac je malo primitivan motiv za prodavanje dushe.. to smo prevazishli odavno, nije isplativo.. vidite, ispostavilo se da smo na mnogo vecjem gubitq ako prihvatimo tako plitke motive..
- aham.. pa kakvu vi to trgovinu zapravo vodite, objasnite mi..?
- pa ljudi obichno prodaju dushe iz najvecje nuzhde, da zadovolje potrebe i opsesije koje ih prevazilaze.. s obzirom da je dusha entitet bez cene, samim tim uzdarje mora biti isto tako zhelja koja ispunjavajucji se nema cenu.. inache nije legalno.
- a vi ste mi pa kao neki legalista?
- pa.. jesam. svi smo. samo shto je pitanje sistema koji reprezentujemo. nije to tako jednostavno prihvatiti odgovornost za uzimanje dushe.. nasuprot vekovnoj tezhnji da se to prikazhe kao jednostavna rabota.. znate, uvek postoji visha instanca.. nadzor.. u ovoj ravni sveta se trguje poshteno.. inache.. nema nazad..
- aham.. pa dobro.. eto.. dajte mi jednu veliq kafu i paklu cigareta i eto!
- ne, ne, vidite.. to nije dovoljno.
- shta sad? necjete?!
- pa od vas - necju!
- aham.. pa dobro.. istina, nekada su me progonili ti faustovski snovi.. ali.. sa godinama su se nekako pripitomili.. ne goni me vishe neutoljiva zhedj za znanjem.. nije neophodna.. iskreno.. vishe me nishta ni ne goni.. dosta mi je svega..
- pa dobro.. ali.. mislim.. vi ste svesni shta sve gubite? sad i kasnije? mislim.. mora neshto. ja jesam voljan da vam izadjem u susret, ali vi uopshte niste.. spremni na saradnju..
- ma necju nishta. mislim zhelim nishta. to je sasvim dovoljno.. oduvek mi je bila odurna pomisao na to da prezhivim, ostavim trag.. znate, nisam taj tip osobe.. ja bih nekako.. jednostavno da nestanem. da nestane sav taj teret, svi ti preplavljujucji osecjaji.. sva ta odgovornost i frka koju moje postojanje dizhe.. da se rasplinem u vazduhu.. bez traga i glasa..
- pa uvek ste mogli da se ubijete, ne vidim problem?
- pa jesam.. ali.. nekako mi je to qkavichki.. dosadno.. pravo da vam kazhem, i nije neki izazov, zar ne?
- hahahahahhaa..vi niste.. hahaha.. normalni. da ja vama kazhem.. hahahaha
- pa ne, shta sad.. godinama ste me proganjali.. dolazili ste u neke sitne nocjne sate, sedeli u mrachnim cjoshkovima i posmatrali.. i eto, konachno, ja doshla.. nije iz neke nuzhde.. jednostavno .. zasitila sam se..
- ne, ne, ne.. ne mozhe to tako.. za vas me bash briga, ali ogromne su posledice po mene.. necje da mozhe..
- i shta ja sad da radim kad necjete moju dushu? uostalom, shta mi bi, niko je necje.. ali razmishljanje mi nikad nije bilo jacha strana..
- ma vidite kako.. nije da je ja necju.. nego.. ne mogu. ne prodaje se dusha tek tako.. ne mozhete da udjete ovde i izmislite pravila.. ona postoje od kad je sveta i veka.. i sad.. ne mozhe, jednostavno ne mozhe.. ma vi ste ustvari shpijun! kontrolor! znam ja vashu sortu.. tu ste da me isqshate.. ali znam ja bolje nego da pricham sa vama!!!!
- (iskreno, uplasheno, rastuzheno) ne, ne, ne, zaista nisam..
- [razdrazhen u potpunosti] jeste jeste.. znam ja~! necjete vi mene ludog praviti!!!!! izlazite.. odlazite!!! ko josh prodaje dushu ni za shta!?!!?!?!?!?!?!? napolje! NAPOLJE KAD KAZHEM!!!!!
[devojka u suzama ustaje i istrchava u sumrak..]

jedna od vechitih mogucjnosti je da pobegnem, uhvatim prvi voz, autobus, zaustavim kola ili jednostavno krenem pjehe ka nekom neodredjenom cilju. da lutam. da iskorachim iz okvira kidajucji sve veze sa onim shto sam mislila da chini mene i da se upustim u avanturu chiji je istinski cilj pronalazhenje sebe. snalazhenje u samocji. inicijalna kapisla koja cje me naterati da razmishljam. medjutim, po tom scenariju sam odavno i u vishe navrata igrala i evo priznajem - ono shto sam pronashla prvi put bilo je tu i drugog i trecjeg i chetvrtog puta.. e sad, nije da se ja nisam radikalno menjala - ali u sushtini sam ostala ista, jedino sam mozhda povecjala dozu jutarnje i vechernje apatije. snebljivo, rasplinuto i rastrzano stvorenje koje bi i sve i nishta.
kad malo bolje razmislim - zashto bi ikog interesovalo ko sam ja? istina da je ovaj blog posvecjen iskljuchivo tome, pa se mozhe svrstati u po meni avanturu vecju od svake izolacije, ali ova ja, koja stojim iza ovih karaktera, nisam ona ja koja se budi sama ili sa nekim a opet sama sa sobom, niti sam ona ja koja egzistira posle tog budjenja.
shvatila sam da se moje perspektive u vishe paralelnih ravni zhivota suzhavaju. i to ludachkom brzinom.
za pochetak, kao i nekolicina prethodecjih generacija, doshla sam do tachke kada zavrshavam faqltet, koji ma koliko fenomenalan bio, uopshte mi se ne zavrshava. ne zbog toga shto sad eto sledi posao, kravata, pas, deca, machke i ostala pozamanterija, vecj upravo zato shto to ne vidim ni u bliskoj a pogotovo ne u dalekoj buducjnosti jer, avaj, josh uvek nisam uspela razviti te specijalne sposobnosti proricanja sudbe.. medjutim, chinjenica stoji - stalni posao u ranim pedesetim, makar i sa 5 stranih doktorata.. hihihihihi.. kako slatko cvilim a sama sam birala, a znala sam, a rekli su mi, a verovala sam da cju biti iznad materijalnog i upisati faks koji volim i posle toga prati podove u javnom wc-u.. hihihihihi.. strashne stvari™ :]]]] ooo zhivote, ironijo!
sledecju ne-perspektivnu stvar na spisq mojih izbora chine obaveze koje se gomilaju i gomilaju i gomilaju zarad vremena koje zhrtvujem na oltaru svih svojih nemogucjih ochekivanja, koja zapravo drugim ljudima i nisu nemogucja, nekako se podrazumevaju, nekako im smetaju, nelogichna su, dosadna, zapadaju u sferu navika.. a meni jednostavno ne polazi za rukom da presechem. da se prekinem u trenutq pre nego napravim namerni haos u zhivotu. pre nego se zaletim i udarim glavom o onaj chuveni “trebalo bi da budesh hard-to-get” zid.
zashto bi trebalo da budem hard to get? zashto je to interesatno? kome je to interesantno? mislim, ovaj zhivot je vishe nego jednostavan, sve ide po prinipu hocjesh, necjesh? - ne morash! [iako imam utisak da ga predstavljam ovde kao mnogo komplikovaniji nego shto je zapravo u nekom realnom dok-ga-prozhivljavam vremenu] ..i tako.. nishta tu meni nije jasno.. :]]]

..u svakom sluchaju.. odoh da popijem jednu, dve, tri u ime samocje! ;]

p.s.
da ne bude zabune - ne izigravam zhrtvu koja je jadna uhvacjena u kovitlac zhivota i ne ume da pobegne, ne cvilim, nisam tuzhna, nisam chak ni tugaljiva.. mnogo lazhem i mnogo samo konstatujem.. doshlo mi neshto tako.. a uopshte to nisam htela recji.. desilo se! ;]

..upravo sam prisustvovala dvochasovnom predavanju o consumption studies, odnosno studijama potroshnje uvijenim u neq fukoovsko-milerovsko (the man himself as consumption study)-platonistichko-disqrzivnu prichu.. odnosno svojevrsnom mentalnom silovanju.. i vrti mi se u glavi.

stoga, danas, javno i nemilosrdno se odrichem pretencioznih rechi, komplikovanih rechenichnih konstrukcija i navodno nauchnih pristupa pretrpanih pucnjima u prazno.. ako je potrebno mogu ja i preko novina..

uchenje nas definitivno chini gorim ljudima.

ovih poslednjih par meseci, tokom istih onih dugih sati koje nisam provela poqshavajucji da napishem neshto, odluchila sam da odigram partiju shaha sa svojom sudbinom.. heh, zar to nije vecj vidjen zaplet? [dodushe sudbina je mnogo cheshcji i ne toliko simpatichan protivnik naspram bergmanove smrti]

dakle.. ne znam da li je vredno pomena to shto ja zapravo nikada nisam bila dobro upoznata sa pravilima shaha? ne znam napamet sva mogucja otvaranja, ne uvidjam posledice svojih poteza, nisam sigurna igram li ofanzivno, defanzivno, svakako ili nikako.. heh, ukratko - potezi koje vuchem su nasumichni, a onda opet, nije li i sve tako? moram priznati da vishe nade polazhem u svoju ludost i srecju nego u prorachunatost.. nikad nisam neshto preterano marila za kalkulacije i pobede.. khm, stvari stoje ovako: odluchila sam da izbegnem shto vecji broj obaveza.. mozhda to nije pravilna definicija.. zapravo odluchila sam da ignorishem obaveze koje moram da zavrshim do nekog roka.. dok neke druge, manje bitne, revnosno ispunjavam.. faktor vremena koje odmiche konstatujem tek toliko da shvatim da nije minut do dvanaest.. i tako chekam, vecj mesecima, chekam trenutak pre nego se kazaljke poklope, na taj ogromni izazov i plimu adrenalina u krvotoq koja cje mi pomutiti razum i dati razloga da pomislim da mogu da izvedem chudo ili da slavno propadnem.

heh, ne bezhim od zhivota josh uvek.. samo chekam da me neshto prodrma iz korena, natera na pomeranje, chekam tu inicijalnu kapislu koja cje gurnuti moj svet u jedan haotichni jurish ka granicama razuma.. ili ukratko - dosadno mi je i chinim sve da blisq buducjnost shto vishe zakompliqjem..

mislim, sve je to manje vishe svakidashnje.. a i valjda su mi se smuchili svi ti knjizhevni likovi koji bezhe iz svojih zhivota, otudjuju se od sebe, istrajavaju u toj otudjenosti i samocji i nalaze se ponovo. kao da svaka knjiga koju sam prochitala u poslednjih par meseci ima identichnu poruq - novi zhivot nalazi se negde drugde. sloboda - destinacija nepoznata. izazov - samocja. blah.. mozhda pretenciozno zvuchi.. ali nemam milosti.. nekako se osecjam prestaro za sve te priche - been there, done that - check! idemo dalje! poslednje isusovo isqshenje - obichan zhivot! ne zavaravam se, vodim prilichno chergarski zhivot, korenje mi nije duboko, nit koja me spaja sa ovim ovde i ovim sada je tanka i prekinucje se po volji sudjaja.. a onda.. i dalje necju imati nameru da trazhim sebe na nekom drugom mestu.. odavno vecj nisam u stanju da radim nishta drugo do da mutiram, variram ili se adaptiram - shodno dragoj nam evolucionoj paradigmi.

a za nekoliko minuta cju se zatecji kako sa prostim brojem godina, deljivim sobom i jedinicom, kopam po tashni u potrazi za kashichicom kojom cju poqpiti chokoladne mrvice sa dna svih svojih besciljnih razgovora, nosecji u sebi zhelju da budem neko ko nisam, sve shto jesam i, na kraju krajeva, samo ja.. odbacivshi svaq i najmanju pomisao da prethodni redovi zavredjuju pazhnju.

:]]] ista pricha iz rodjendana u rodjendan.. :]]] previshe repeticije chak i za moj uqs! :p