trashlog

..josh jednom chinim sebi teshq nepravdu-> chitam.
nije to dobro, lekari su njenoj svesnijoj polovini zabranili da se zanosi,
nalozhili su joj .. kako glas preko slushalice reche “spokoj, mir, sklad”.
a njoj, odnosno meni, se vrishti.. pa tako iz zbilje u umishljaj i nazad.

znala sam da je vreme. praskozorje navire, iznova, iznova, iznova.. nastavak priche o njenom zhivotu na filmskom platnu poprima shvatljiv oblik. do tada chekam ono shto kasni. shto mozhda ni ne dodje. ispljunucju krik izmedju nocji i dana, kako to neko reche.

kako je chudno formulisati misli na tastaturi. nikako nije prvi, vecj ko-zna-koji put, da to osecjam.. ali, posve je drugachije pisati obichnom, tupom olovkom po papiru.. to je kao kad se stoji na raskrshcju, kisha pljushti, crvenim kishobranom zaklonjena stojim sa nogama na zemlji, a osecjam nebo. pa kako i ne bih? postoji li direktnija linija, osim mozhda da me pogodi grom?

..a u ovim vodama ne mogu da se izborim sa lakocjom pokreta. nema zamashcjenih uglova, nema nejednakih slova, sopstvenosti u ruzhnocji.. sve je nekako ispeglano. teche od pochetka ka kraju, a zacharani kruzhni putevi i sveprisutne slike koje svetlucaju ne mogu da se smeste u takav okvir. isuvishe stvarno, isuvishe ozbiljno se chini.

mozhda je samo dovoljno glasnije recji “ne!”, snazhnije prigrliti samocju, dublje se uvucji u sebe, heh, poput puzha.. :]]]]] (osmeh u zagradama)

.. ali nisam takve prirode. ne umem da cjutim. iako sam puzh. sa spiralnom qcjicom i ljigavim tragom.

kad smo vecj kod priche - bash se chesto potezhe ta pricha popunjavanja prostora rechima koje ishchezavaju u trenutq izricanja.. ovde bi trebalo da dodje neki zakljuchak, ali ipak su moje nocji besane, a svest neodredjenog roka trajanja..

..pochinje zora, satovi su ponovo pocheli da otqcavaju.. vreme se iznova pojavilo.
..a vreme nije moj fah. zato cju prekinuti ovu bujicu recikliranih gluposti..