trashlog

..prodjoshe i ovi pfuj-bljak kalendarski praznici.. nije da sam negativna, ali.. ne mogu da svarim te “novogodishnje” sms/mail/icq formulacije chestitki tipa “zhelim ti sve shto zhelish sama sebi, puno zdravlja, radosti..etc”, nekako ta mantra odaje utisak da je nekome bash u tom trenutq ponestalo inspiracije.. i evo me, hic et nunc, i mislim da je savrsheno dovoljno vremena proshlo da nikome nishta nisam duzhna da pozhelim [prilikom ove teshke nestashice ideja].
;]]
iskreno? nemam o chemu da pishem.. uvalila sam se u haos, prihvatila tovar obaveza i sad poqshavam da isplivam.
i nije mi muchno da radim, chak ni te ultimate dosadne poslove, samo imam utisak da vreme prolazi nevidjenom brzinom, dajucji mi privid aktivnog zhivota koji zapravo ne zhivim.. ali, onda opet, tu je i uvekprisutni ringishpil u glavi, tek da ne kazhem da sve stoji u mestu.
sa druge strane, vreme je prividna stvar, duboko u sebi gajim uverenje da vreme nije podlozhno potroshachkom kalupljenju shtednje i troshenja, gubljenja i dobijanja..
nemam snage da izigravam proroka vremena bash danas, takvim bolnim pitanjima cju se pozabaviti za neki dan kad prezhalim devastiranje Vavilona [!upotrebih capslock!?], ovu cunami humanitarnu sharenu lazhu i one jadne zarobljene pingvine.. a prevashodno, losh glumachki kadar na fdu [iskljuchivo mushki]..

to je, recimo, pitanje koje bih mozhda i razradila..
da li se to meni samo chini, ili mozhda i nisam toliko zastranila, ali komplet mushka postavka glumaca, mladjih od, recimo, klase bojana zhirovicja, je nevidjeno losha? po meni, dobar glumac mora imati vidljivo izgradjen karakter, tako da kad neshto kazhe to zaista zvuchi ubedljivo. vodnjikave, poprilichno shupljikave pojave ljudi koji na prvi pogled ne izgledaju zrelo, ma koliko ozbiljni bili, ne mogu biti ubedljivi. jednostavno ne mogu da mi prodaju prichu da zapravo osecjaju rechi koje izgovaraju.. a poshto je, barem od kada sam upoznata sa tom problematikom, politika fdu-a da ne bira izgradjene glumce, ne vidim razreshenje problema.. stariji narashtaji glumaca, koji polako ali sigurno odumiru, od kojih je svaki pojedinachno potpuno karakteristichna osoba, chine sushtinu nasheg filma i pozorishta.. po meni, njihova osobenost im upravo i daje mogucjnost da svaq ulogu odigraju ubedljivo, tako shto cje odati utisak nekoga ko stoji iza svojih rechi.. nasuprot predstavi koju stichem, da se namerno biraju glumci koji nemaju nikakvih osobenosti, nikakvog vidljivog karaktera, osim prirodno prishivene arogancije shto su eto upisali fdu i to ih automatski svrstava u “velike umetnike”.. slazhem se da narochito glumci moraju imati ego gorostasnih dimenzija, ali to je opet onaj zacharani krug, u koji riziqjem da upadnem, pozivajucji se na pazovu sushtinu “luka i lire” - a ko zapravo jeste umetnik? pitanje funkcije vs. potrebe.. definitivno nije dovoljno popeti se na daske, stati iza kamere, dobrom dikcijom izgovoriti po koju repliq i napumpati ego..
ukoliko greshim, objasnite mi, jer, avaj, ko sam sad pa ja da pricham o tome? ;]

p.s.
ne znam kakve veze ovo ima sa naslovom, heh, opet bojim izvan linija.. plashim se da cje me poslati kod psihologa na jedan preventivni razgovor.