trashlog

(i know your out there, somewhere, having fun)

uverena sam. neko se negde gore sjajno zabavlja posmatrajucji ovaj neprekidni lanac baksuzluka kojim sam uvezana..
odakle da krenem? koji deo konstrukcije “disaster waiting to happen” da elaboriram?
hajde da ne zamaram detaljima sitnichavih tehnichkih problema prilikom postavljanja nasheg shtanda, stejdza, chegagod na exitu.. hajde da se skoncentrishem na juche i na chinjenicu da je ponedeljak, 5. jul, a da ja sedim kod svoje qcje u beogradu, republici scg.
ne, nemam rechi.. opshte rasulo je preblagi opis..
dakle.. krenemo mi sinocj, na vreme da stignemo chuti klopq za pionira, prema petrovaradinskoj tvrdjavi iz sr. kamenice.. znachi potrebno vreme t=9min.. medjutim, shta se deshava, put ka tvrdjavi je zakrchen.. samim tim potrebno vreme prelazi u eksponencijalno rastucju vrednost mogucjeg vremena t=30min.. da bi na kraju doshli do cifre od 40ak minuta.. no, pricham ja sebi tako, nije strashno, to je koncert koji cje trajati sat i neshto, provereno kasni, etc., etc… [kashljuc, kashljuc] i sve je tako bilo sjajno dok nismo stigli do ulaza, gde se deshava - shta?- mene umiljata shtrumfeta krecje da pretresa.. i nailazi na jednu neverovatno sumnjivu stvar - upakovane pikavce u pakli.. [u pozadini se chuju zvuci zaprepashcjene publike] ooo, da. gotovo. to je to. samo narkomani ne bacaju pikavce po ulicama, vecj ih sqpljaju i nose sa sobom, zato shto im je svest pomucjena halucinogenim supstancama.. naaaravno da tako neshto zahteva detaljan pretres.. da, lil’ miss addicted to ecology, je praznila svoje tashniche par puta, ko zna mozhda se tu josh negde krije neki zalutali dzep sa tajnim sadrzhajem, izuvala cipele, charapice, i uzhivala u pipkanju dame u plavom.. ma, samo vam se chini da sam se iznervirala [t=20min minimum].. moj osmeh na licu je vapio optimizmom da cju sticji makar na poslednju pjesmicu.. scena koja sledi se da nazvati “10minuta prekasno hirurshki precizno odstranjivanje pozitivne energije”.. i onda sam krenula da se smejem iz inata.
drazhesnu peaches sam mashila, zato shto sam radila i tako se zavrshio muzichki festival na kom od 5 izvodjacha koje sam zhelela da chujem, chetir’ sam mashila “))))) oh, isn’t it just great?!
no, hajde da se vratimo na sled fantazmagorichnih dogadjaja.. do jutra nije izbio ni jedan ekces, ali je zato jutro bilo.. sve oposlila u novome sadu, spakovala se i pohitala na stanicu, sa svojim veselim [..i ne toliko zhivahnim u tim jutarnjim chasovima] drugarom malim dzonom [aka imp] gde kao i uvek za vreme exita vlada stanje opshte panike za vozovima.. medjutim, mali dzon i skromna mi robinhudovska malenkost se dosete i uzmu sqplje karte za brzi voz koje imaju rezervaciju. kashljuc - rezervaciju?! - kashljuc, o kako je lako pogoditi da ne samo shto nismo ushli u brzi voz [iz budimpeshte, da dodam detaljche na koje cju se osvrnuti par sati kasnije], nego ni u putnichki, gde je vladala atmosfera iz legendi o indijskim prevoznim sredstvima [u prevodu, da je moglo tako, ljudi bi i po krovovima sedeli i visili sa prozora]. posle jedno pola ure odluchne statichnosti tog prevoznog sredstva koje naliqje konzervi sardina, mali dzon se odluchi da mi prezentira plan “sada je vreme za akciju, sada je vreme za promene”.. pa tako, prethodno ne mogavshi da vratimo exp. karte, u duhu novousvojene krilatice preinachismo “voz” u “autobus”.. vreme je 7:20, moja stalozhena inatdzijska euforija me josh uvek drzhi, jer ima razloga. chak i kada je chika vozach autobusa krenuo da se dere na nas sa rechima “vi prokleti studenti sa vashim prokletim popustima” za kojim je potom usledila bujica psovki, stoichki sam nastavila da se smeshkam..
u rodni nam grad pristigosmo oko devetke, taman na vreme da odem qcjama po putovnicu, nahvatam taksi za vladete kovachevicja 3 i stanem u red duzhine kineskog zida ispred madjarskog konzulata.
napomenimo na ovom mestu da nisam ili sam jako loshe spavala dan, dva, tri..
posle 2 i neshto sata stajanja pod grejnim telom zvanim “sunce”, izgorelih ledja i mutnjikavog pogleda, na odokativno t=7 minuta pre mog reda, kapije utvrde u kojoj su sva moja ochekivanja i pozitiva lezhali, ostashe zatvorene. osvrt na detalj da sam propustila voz iz budimpeshte. neonski znak pored puta.
nemogucje je zamisliti kolichinu besa koja se tad na mene sruchila.

i..sad sam tu gde sam. ophrvana chudnovatim razmishljanjima kvazifilosofskog tipa. i dalje chekam svoj red..

ako se malo nad tim zadrzhim, retrospektivno se smeshkam situacijama u seriji “espagna exit”.. heh, uochila sam da samosvesno vozim prichu kako sam mnogo ozbiljnija nego shto se ponasham, da pricham neke stvari dovoljno vrishtavo samo da bih izgledala povezano sa okolinom. a dijalog koji vodimo odraz u meni i ja, mnogo je distanciraniji od stvarnosti. i tako u nedogled..
izmedju ostalog, shvatila sam da mrzim nekoga. chudna stvar, danas mi uopshte nije jasno zashto neki ljudi misle da je to uludo troshenje energije. srela sam jedno jedino bicje, naseljeno na planeti zemlji, koje je uspelo da inicira pomeranje fokusa sa onoga shto me izjeda iznutra na razmishljanja o tome koji spell iz kategorije “deadly haterid” mogu da kastujem.. i do kog wiz/sorcerer nivoa moram da dodjem da bi mi tako shto poshlo za rukom.. interesantan momenat.. verovatno da, ukoliko bi to bilo mogucje, izlaganjem tih umirujucjih sanjarija bi problem mogao da krene ka razreshenju.. ali u suprotnom, i ovo donosi ushicjenje shto ponovo osecjam krv u zhilama..

mmm! nisam spomenula.. proshla sam i ultimate test samoprocene.. gotovo sam sigurna da sam u nekom od svojih poduzhih monologa obrazlozhila i to kako sam u nekoj samodovoljnoj fazi. heh.. josh kako.
desilo se, da sticajem neslucjenih okolnosti, provedem chitavu jednu bajkoliku nocj sa stvorenjem koje se meni oduvek chinilo kao savrsheno nestvarno [aka do-not-touch-it-will-disappear], a da mi se ni jedan jedini put ne omakne, ni jedan jedini, da pozhelim da ga zaista dodirnem.. postajem aksinatore, putnik, lutalica, argonaut u zemljama gde je zlatno runo poznatije kao samocja.. nishta vishe. nishta..
.

p.s.
heh naletela sam na josh jedan trashlog.. hihihihi.. nechuveno, sramota, iz ovih stopa menjam firmu!