trashlog

i naravno da nisam pisala vecj poduzhe vriiime..kako mi je, jel, modem pokojni od pre neki dan.. i bejah tako jadna izgubljena, bez dodira sa spoljnim sviiitom, izuzev chinjenice da su mi aktivirali broj pa sam dostupna nekako… hihihi.. nosila sam se mishlju jedno vreme da preko moba pristupam internetu i tako izveshtavam o svojim mukama, al’ avaj.. naravno da ja tako shto nit umem nit mogu da koristim zbog izvesnih tehnichkih ogranichenja :]]]]
iako se imp polomio da mi objasni razliq izmedju wap-a, gprs-a i slichnih trica i qchina..
u medjuvremenu, [jednoj od dve, po kantu, chiste forme chulnosti] ispitni rok je proshao [ili mozhda bolje - prolazi] havarichno u najmanju ruq, no.. kao i uvek, snacjicju se vecj.. meni je opushteno, nemam vojsq /shto bi mi neki prebacili…/
hm.. zanosi me ideja da 28. juna, odnosno sjutra, zapalim u sarajevo na eventualni™ koncert franz ferdinanda.. no, ne izgleda kao da cje ga zaista i biti..

i sem shto mi opadaju trepavice od nespavanja i sve te nazovi opushtenosti, dok prijemchivo stvaralashtvo mars volte aktivira sve do poslednje mi sive cjelije u cilju demistifikovanja mozhda samo meni izvesno kompliciranih tekstova, nadjoh se u krajnje besmislenoj situaciji..
opishimo to ovako: oduvek sam se podsmevala “isuvishe sjebanim likovima”, ali what goes around - comes around.. po prvi, jedini, neshvatljivi put u svom mozhda kratkom, mozhda nedovoljno emirijski potkovanom zhivotu, sam se nashla u situaciji kada bi, pljunuvshi u isti mah na sva svoja duboko ukorenjena verovanja, i pomislila da tako nekoj formulaciji dopustim da mi predje preko usana.. iskreno, nishta se meni toliko loshe desilo nije, nit sam neshto ekstra siiiiroti devojchurak koji jeste sjeban.. nego sam se nashla u jednom chudnovato-krajnje-samodovoljnom periodu, gde mi teshko ide da svarim samu sebe a kamo li ma koga drugog, makar i princ sa chitavom povorkom vila, vilenjaka, veshtica i charobnjaka zaqcao na vrata mog od/do sveta.. bila bih euforichna da poprichamo, razmenimo po koju ne-implicira-nishta rech.. a onda bih se veoma uljudno povukla opet u sebe.. zatvorivshi za sobom vrata na kojima neonski svetli “do not expect changes”
evo, do pre neki dan, da budem skrozzz otvorena, iskreno sam mislila da je nemogucje biti izmedju - ili neshto hocju ili neshto necju. ili volim ili ne. to je bar jasno. ne postoji medjuprostor.. a ako je prisutan, onda je to apsolutno “ne”.

a.. shta ako greshim?
hajde da ovako postavimo stvari.. uzmimo neq od analitichko-sintetichkih formulacija..
ja nisam zla. mozhda nisam dobar chovek, ali zla nisam.

sad, nejasno mi je.. da li je mogucje da sam se ja ponela tako da izazovem situaciju u kojoj sam? da se igram sa ljudima?!@#$%^! ali.. to je jedino shto poqshavam da izbegnem, ne bih li poshtedela vaskoliki svet svog haosa.. sebichno se pazim, da ne povredim nikoga, da ne bi povredila sebe.. ne umem da se isqpljujem dovoljno ili sam mozhda fataljist.. ali to je jedini strah koji se zadrzhao.

i sad, dok trujem ovom sladunjavo-napornom patetikom, a u stanju sam danima o tome tako, dolazim do prekretnice gde sam apsolutno sigurna, bar danas.
sushtina - vreme je za samocju. kako to objasniti? mozhda sam predugo sve tezhnje usmerila ka tome da me neko drugi izvuche, pa predugo otvorena i nezheljena spustila kamene bedeme oko sebe.. unutar kojih mi je udobno, memljivo i prijatno, kako to samo samosazhaljivo-ponosnim ljudima mozhe biti.. ali taj prostor ne dam. moj je. ne otvaram ta vrata iz razloga shto se plashim da cju biti povredjena, bash naprotiv.. plashim se da povredjujem. da sam dovoljno jaka ne bi bilo prepreka. ochigledno stvari su se drugachije postavile, ne menjamo se zato shto bi trebalo, vecj se menjamo duzh puta. problem je, kao i uvek do sad, prokleta samosvest, koja se dochepala vlasti, a vlast kao svaka vlast tezhi da se zadrzhi uprkos svemu i razori sve do tad bivstvujucje. bicje dana kada cju se iznova menjati, ali to nije danas.
..kapiram da ovo nije bash najinteresantnija tema kojom se mogu zabavljati, ali me proganja.. heh, sve me ovo uzhasno asocira na maddoxov “how to become an obnoxious internet cam whore in five easy steps” prilog.. razmotrimo to malkicko podrobnije:
1. sa prichom koja me muchi sigurno nemam kez na licu
2. losha poezija k’o losha proza, a i slichne rechi koristim, da se ne lazhemo ;]
3. nemam web kameru.. dodjavola!!!
4. jesam cvikerashica , ali nemam “emo” cvike :[[[
5. okej, 3, 4 i 5 ne stoje.. ali “unique people type in lower case” me zaista pogadja, hihiih, poshto zatashkavanja pravopisnih greshaka radi, uvek pishem malim slovima.. a i nekako su mi drazha, neformalnija.. dok mi caps uvek zrache nekim nadrk stavom.. i tako..

.. zar je potrebno josh neshto da kazhem?!

..i tako se anti-heroina nashe priche zatekla u jednoj izuzetno chudnoj tranziciji.. iz nama nepoznatih razloga je uobichajenu “lozica, pivo “)))” zamenila “chashu vode sa ledom, molim [trep trep]” replikom, a zatim je izmedju svih strashnih stvari odabrala najstrashniju - put odgovornih ljudi sa post-paid 063 karticom, redovnih pojavljivanja na svom sunshine-lollypops-and-rainbows novom radnom mestu, kontrole nad sobom, razumno komplikovanog nachina izrazhavanja i .. tu cju se ukopati.
nema smisla lagati ljude u tolikim razmerama..
;]

hihi, to mi je novi nick. nema shta.
hm..sled majskih dogadjaja je bio vishe nego.. psihodelichan, recimo.
u po frke sa predajama seminarskih, minut pre nego shto je kursor dosegao “print” u zaglavlju word task bara - ta-raaaa- sistem pada i akhm, take a wild guess, odbija da se vrati nazad u zhivot.. posle dva dana cimachine kapiram da je u pitanju modem, menjam ga i sad se automatski kachim na net svaki put kad me neko zove..shto cje recji da me je bilo nemogucje dobiti danima..uzhivancija, shta drugo da kazhem?!
“)))
no to je tek pochetak pichvajza.. slede neki manje bitni nastupi moje blentavosti™ koji kulminiraju sa prichom koja se mozhe nazvati “how retadred must you be?”.

..a pricha kazhe sledecje:
izadjem ja tako jednu lepu vecher u kafanu ni ne naslucjujucji dogadjaje koji cje uslediti.. elem.. ostavljam sve svoje stvari za stolom za kojim sede drugari i odlazim po picje. u medjuvremenu se zadrzhim malko za shankom, chisto da pozdravim ex-kolege i drugare koje dugo nisam videla.. ii tako se vratim do stola, kad tamo a ono nigde nikoga.. na stolu mi stoje cigarete, sako zakachen na naslon stolice i nigde zhive dushe.. tu se ja malkicko zbunim, al’ reko’ nije strashno, telefon su mi valjda oni poneli sa sobom, da ne stoji na stolu.. pogadjate nastavak?
telefon jeste odneshen, dodushe neka nepoznata dusha ga je deknula i sledi need-i-say-MAJOR-PANIC-ATTACK nastup..mislim, sve je to u krajnju ruq .. blentavo™! da, prezhivecju i to shto sam postala nedostupna i to shto nemam vishe ni jedan jedini broj, nego mi nije jasno kako je telefon, koji sam ostavila sa drugarima, ukraden u mojoj kafani! hajde da je bilo gde drugde, nego u kornjachi.. shto onda mene - prvu i jedinu - chini zhrtvom kriminala na tom mestu. talenat. naruchicju seriju odevnih predmeta, ili joshj bolje [cartmenovo - better!!] tetoviracju na chelu “disaster’s waiting to happen”, nema mi druge.

blah.. inache? klasika.. okasnila sam za teren u izraelu, sad jurim neq novu zanimaciju tokom jula.. mozhda uhvatim tortoise, lambchop i ko zna shta josh..

istina da sam malkicko zapostavila blog.. no popravicju se.
heh.